IZMENE ZAKONA O ELEKTRONSKOJ TRGOVINI
OSVRT NA NOVA PRAVILA

„Online“ poslovanje je odavno postala svakodnevnica u modernom društvu. Praktičnost, pouzdanost i dostupnost usluga koje se pružaju ovim putem – preko internet – predstavlja primamljivu alternativu
tradicionalnim načinima trgovine ili tradicionalnim načinima korišćenja usluga.

Iako nije nova pojava u svetu, pa ni u Republici Srbiji, regulativa trgovine preko interneta, ili kako je zakon naziva „elektronske trgovine“, kasnila je za tradicionalnim alternativama.

| USKLAĐIVANJE I NOVINE

Zakon o elektronskoj trgovini (“Sl. Glasnik RS”, br. 41/2009, 95/2013 i 52/2019) (u daljem tekstu: „Zakon“) donet je 2009. godine, i predstavlja prvi korak ka regulisanju ovog polja i usaglašavanju sa propisima EU u ovom domenu.

Naime, u EU je 2000. godine usvojena Direktiva o elektronskoj trgovini (eng. Directive 2000/31/EC on electronic commerce) (u daljem tekstu: „Direktiva“).

Saznajte više

Kao deo procesa harmonizacije sa propisima EU, i preciziranja domaćih propisa, Zakon je menjan. Prvi put je to učinjeno 2013. godine, a drugi put 2019. godine.

Pored harmonizacije sa EU zakonodavstvom, izmenama Zakona, teži se da se, između ostalog:

⦁ unapredi razvoj tržišta usluga informacionog društva;
⦁ otklone nepreciznosti i nejasnoće u dosadašnjem tumačenju zakonskih odredaba; i
⦁ uvede mehanizam uklanjanja nedopuštenih sadržaja na internetu.

U nastavku ovog članka, dajemo kraći osvrt na najznačajnije izmene Zakona iz 2019. godine po sledećim oblastima:

⦁ terminološke izmene i usklađivanja;
⦁ pojam komercijalne poruke;
⦁ koncept preko graničnog pružanja usluga.

 

| TERMINOLOŠKE IZMENE I USKLAĐIVANJA

Iako je verzija Zakona iz 2009. godine usvojila određene pojmove koji se koriste i u najnovijoj verziji, njihova definicija je pojašnjena.

PRUŽALAC USLUGA INFORMACIONOG DRUŠTVA
POTROŠAČ
KOMERCIJALNA PORUKA
PREKOGRANIČNO PRUŽANJE USLUGA

Saznajte više

 

Pružalac usluga informacionog društva

Prva takva definicija odnosi se na pojam pružaoca usluga informacionog društva.
Ranijim propisom je ustanovljeno da pružaoci usluge informacionog društva mogu biti samo pravna lica, preduzetnici, ili fizička lica sa svojstvom trgovca – pri čemu je za definisanje svojstva trgovca raniji propis upućivao na Zakon o trgovini.

Izmenama iz 2019. ovaj tekst je promenjen tako da pružalac usluge informacionog društva u komercijalne svrhe podrazumeva bilo koje lice koje je registrovano za obavljanje određene delatnosti.

Praktična posledica ovoga je proširenje kruga lica koja se mogu baviti pružanjem usluge informacionog društva. Uslov da lica koja se bave pružanjem usluge informacionog društva u komercijalne svrhe budu registrovana za određene delatnosti, suštinski svodi da ovu vrstu usluge mogu pružati samo pravna lica i preduzetnici (kao i ranije) ali se tumačenje više ne oslanja na Zakon o trgovini.

Potrošač

Definicija potrošača je suštinski pojednostavljena. Sada, potrošaćem se smatra svako fizičko lice koje kupuje robu, odnosno usluge radi zadovoljavanja ličnih potreba ili potreba domaćinstva. U pitanju je promena koja za cilj ima usaglašavanje sa terminologijom Zakona o trgovini, kao i pojednostavljenje definicije potrošača.

Komercijalna poruka

Definicija komercijalne poruke je izmenjena u skladu sa relevantnim odredbama Direktive. Ranijom definicijom bi praktično svaka vrsta promovisanja proizvoda, odnosno svaka vrsta poruke koja upućuje na lice koje se bavi prodajom ili pružanjem usluga bila svrstana u komercijalne poruke u smislu Zakona.

Izmenama Zakona iz definicije komercijalne poruke isključene su poruke koje upućuju na lice koje se bavi prodajom ili pružanjem usluga, odnosno poruke koje omogućavaju neposredan pristup ovim licima (e-mail adresa ili „web-site“ adresa).

Takođe, iz ove definicije isključene su informacije o usluzi, odnosno proizvodu koji se nudi, kao i informacije o poslovnom ugledu ponuđača, prikupljene na osnovu istraživanja a koje se dele bez naplate.

Zakon ovde pravi razliku između suštinski promotivnih poruka i opštih informacija o ponuđaču, kako bi tretman komercijalnih poruka imale samo one poruke koje služe promociji proizvoda, odnosno usluge.

Norma kojom je zabranjeno neželjeno slanje komercijalnih poruka je preformulisana. Nova norma propisuje da postoji mogućnost slanja komercijalnih poruka samo uz prethodnu saglasnost lica kome je poruka namenjena.

Dodata je i potpuno nova norma, koja se odnosi na povlačenje saglasnosti za primanje komercijalnih poruka. Sada je pružalac usluge dužan da redovno prati da li je neko od lica koje je dalo saglasnost za primanje komercijalnih poruka takvu saglasnost povuklo. Ova pravila počinju da se primenjuju od trenutka učlanjenja Srbije u EU.

Prekogranično pružanje usluga

Verovatno najznačajnija izmena je regulisanje prekograničnog pružanja usluga. Primena ovih normi odložena do trenutka učlanjenja Srbije u EU, ali daj indicije o pravcu kojim se kreću srpski propisi o kontroli elektronske trgovine.

Po prirodi stvari, elektronska trgovina nije nužno vezana za fizičku lokaciju odakle se trgovina obavlja, tako da se veoma lako može zamisliti situacija u kojoj se pružalac, korisnik i potrošač usluga informacionog društva nalaze u različitim državama.

Upravo tako Zakon definiše prekogranično pružanje usluga – kao situaciju u kojoj pružalac usluge nema sedište u državi u kojoj se usluga pruža.

S obzirom da se vrši usaglašavanje sa propisima EU, a da je sloboda prekogranične trgovina od ogromnog značaja za EU, Zakon u novom članu koji se bavi ovom temom razrađuje zajemčenu slobodu pružanja usluga informacionog društva.

U istom članu propisane su i situacije i mehanizmi ograničenja slobode prekograničnog pružanja usluga. Kao nadleži organ za ograničenje slobode prekograničnog pružanja usluga, Zakon imenuje ministarstvo nadležno za poslove elektronske komunikacije (i informaciono društvo).

Tako, nadležni organ će moći da, prema pružaocu usluge koji se nalazi na teritoriji EU, preduzme mere ograničavanja slobode pružanja usluga informacionog društva ukoliko inspekcijski nadzor pokaže da su takve mere neophodne radi zaštite javnog poretka, javne bezbednosti, javnog zdravlja i potrošača.

U slučaju da postoji ovakav rizik, nadležni organ bi trebao prvo da o tome obavesti Evropsku komisiju i nadležni organ u državi EU u kojoj pružalac usluge ima sedište, sa zahtevom tom nadležnom organu da preduzme adekvatne mere protiv pružaoca usluge.

Tek ukoliko ovaj organ, u roku od 15 dana, ne preduzme mere protiv stranog pružaoca usluga, domaći nadležni organ može preduzeti sopstvene mere, uz prethodno obaveštavanje stranog nadležnog organa i Evropske komisije.

U slučaju kada bi odlaganje mera za ograničenje slobode pružanja usluga predstavljalo opasnost od nastanka štete, nadležni organ može zaobići proceduru obaveštavanja stranog nadležnog organa i direktno preduzeti mere ograničenja slobode.

U tom slučaju, opet postoji obaveza obaveštavanja stranog nadležnog organa i Evropske komisije o preduzetim merama, ali i o razlozima zbog kojih su preduzete mere smatrane hitnim. Ministarstvo bi trebalo strani nadležni organ i Evropsku komisiju da obavesti odmah, odnosno u roku od 15 dana.

Odmah nakon prestajanja razloga za preduzimanje mera ograničenja slobode pružanja usluga, nadležni organ bi ih trebao ukinuti, i to na zahtev pružaoca usluge, Evropske komisije, ili na zahtev trećeg zaintersovanog lica. Takođe, sam nadležni organ po službenoj dužnosti može ukinuti ove mere kada prestanu razlozi zbog kojih su mere preduzete.

 

| UGOVORI U ELEKTRONSKOM OBLIKU

Novim izmenama preformulisana je i norma kojom je predviđena nevažnost određenih poslova sklopljenih u formi elektronskog ugovora.

Saznajte više

Iako je opšte pravilo da se ugovor u elektronskom obliku ne može osporiti zbog elektronskog oblika, Zakon postavlja ograničenja u pogledu poslova koji se mogu zaključiti na ovaj način.

Tako, u elektronskom obliku se ne mogu zaključiti ugovori koji po zakonu moraju biti sačinjeni u formi javnobeležničkog zapisa, ili ugovori za čiju je punovažnost neophodno da budu overeni, kao i ugovori za koje je elektronska forma nevažeća na osnovu posebnog zakona.

 

| ČUVANJE PODATAKA

Zakon naglašava da IP adresa korisnika spade u ove podatke.

Saznajte više

Izmenama Zakona uvedena je nova obaveza pružaocima usluga u pogledu čuvanja podataka. Naime, nakon pružene usluge korisniku, pružalac je dužan da čuva podatke o korisniku usluge najmanje sledećih 30 dana, počev od dana prestanka pružanja usluge.

 

| UKLANJANJE SADRŽAJA

Precizirana je obaveza uklanjanja nedopuštenog sadržaja sa platforme na kojoj pružalac usluge posluje.

Saznajte više

Sada pružalac ima rok od najviše 2 dana da ukloni takav sadržaj, od dana prijema akta nadležnog organa kojim se traži uklanjanje.

Uklanjanje može zatražili i treće lice, u kom slučaju takođe važi propisani rok od najviše 2 dana, s tim da, kada je treće lice u pitanju, pružalac ne mora ukloniti sadržaj ukoliko smatra da sadržaj čije se uklanjanje traži nije u suprotnosti sa propisima. U tom slučaju pružalac se može obratiti nadležnom oranu radi utvrđivanja da li je takav sadržaj zaista nedopušten.

Zakon izričito predviđa da zahtev za uklanjanje koji je uputio nadležni organ mora da sadrži opis mesta na platformi na kojoj se pruža usluga gde se nalazi sporan sadržaj.

 

| NADZOR

Poslednjim izmenama Zakona, daju se dodatna ovlašćenje inspektorima da, u skladu sa pravilima o merama koje se preduzimaju radi ograničenja prekograničnog pružanja usluga, odrede konkretnu meru u tom cilju.

Saznajte više

Naime, inspektor od sada može da izda nalog operatoru elektronskih komunikacija kojim traži da se u Srbiji onemogući pristup uslugama koje pružalac pruža sa teritorije neke od zemalja članica EU.

Takođe, preciznije se definiše saradnja nadležnih organa u delu koji se odnosi na uklanjanje nedopuštenog sadržaja – saradnji tržišne inspekcije i ostalih organa nadležnih za kontrolu nad sprovođenjem zakona.

 

| NOVE KAZNENE ODREDBE

Shodno novim pravilima, propisane su i nove kaznene odredbe za pružaoca usluge koji ne ukloni nedopušten sadržaj, kao i za operatera koji ne postupi po nalogu inspektora za ograničenje prekograničnih usluga.